У Београду је синоћ премијерно приказан документарни филм „Дјеца Брадине“ аутора Стевана Салатића, који говори о свирепом злочину хрватско-муслиманских снага над становницима Брадине, некада највећег српског села између Коњица и Сарајева, почињеном у мају 1992. године.
Истинита прича о страдању испричана је кроз сјећања људи који су у вријеме злочина били дјеца и којима је дјетињство прекинуто на најсуровији начин, као и кроз свједочења двојице љекара, затвореника у злогласном логору Челебићи. Филм је приказан у великој сали Скупштине општине Стари град у Београду.

Аутор филма Стеван Салатић рекао је Срни да је, уз Вогошћу, Брадина једна од највећих рана на националном бићу српског народа из Одбрамбено-отаџбинског рата.
– Филм говори о страдању српских цивила, када је 25. маја 1992. године село Брадина напало више од 4.000 наоружаних припадника муслиманско-хрватских снага, регуларне Хрватске војске, такозване Армије БиХ и републичког МУП-а. Село је сравњено са земљом, 45 људи је изгубило живот, дјеца су остала без дјетињства, а село, које је некада бројало око 1.000 становника, остало је без својих житеља – рекао је Салатић.
Филм причу проширује и на подручје цијелог Коњица, гдје је прије рата живјело око 8.000 Срба, а данас их је свега неколико стотина. Они су протјерани са својих огњишта, а многи су завршили у логору Челебићи, гдје су мучени, док се неки никада нису вратили живи.
– Трећа нит филма води кроз свједочења љекара Петка Грубача и Реље Мркајића. Покушао сам да прикажем страхоте тог злогласног мучилишта српског народа кроз њихова сјећања на то шта су све морали да лијече у Челебићима и каквом су опремом располагали док су настојали да спасу животе пребијених српских логораша – навео је Салатић.

Он је истакао да је важно да филм види што више људи, јер, како је нагласио, ако не чувамо сјећање на жртве, историја често учини да злочин остане упамћен по злочинцима и самом злочину, а не по онима који су страдали.
– Мој циљ је да кроз приче људи који су све то преживјели прикажем Брадину као велико светилиште, мјесто на којем је великом броју недужних људи одузет живот, а преживјели су трајно изгубили своја огњишта и остали са траумама до краја живота – закључио је Салатић.

У Брадини, која је до 1992. године била највеће српско село на потезу између Мостара и Сарајева, прије рата живјело је око 1.000 Срба, док данас тамо живе само двије особе. Спомен-обиљежје са 88 уклесаних имена убијених становника једино је свједочанство о страдању житеља овог села, за које до данас нико није одговарао.

