На тематској трибини одржаној, у сриједу, 27. маја, у Београду под насловом „Република Српска између Истока и Запада: политика балансираних односа“ говорили су: Дарко Танасковић, Ненад Кецмановић, Александар Врањеш, Миломир Степић, Милош Ковић, Александар Павић, Предраг Ћеранић, Александар Раковић и Небојша Малић.  Уводну ријеч дао је шеф Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић, док је разговор модерирао уредник портала „Све о Српској“ и „Факти“ Ђуро Билбија.

Учесници трибине покушали су да понуде одговоре на више актуелних политичких и геополитичких питања: да ли се Република Српска налази између Истока и Запада или настоји да води самосталну и прагматичну политику без потпуног сврставања; колико је таква политика могућа у условима савремених глобалних подјела; зашто Република Српска има боље односе са све три свјетске суперсиле него са Европском унијом, иако се налази на европском путу; шта значи одлазак Кристијана Шмита ако остану ОХР, Бонска овлашћења и услови 5+2; колико ће трајати пренос власти на домаће институције у Босни и Херцеговини у односу на рокове предвиђене Дејтонским мировним споразумом, као и да ли позивање на Дејтон значи нови почетак или повратак на изворне ентитетске надлежности.

Млађен Цицовић у уводној ријечи оцијенио је да живимо „у времену дубоких глобалних промјена“, у епохи у којој се међународни односи поново обликују кроз „сукобе интереса великих сила, економске кризе, безбједносне изазове и све израженију геополитичку поларизацију“. У таквим околностима, како је навео, Балкан поново постаје „простор важних геополитичких интереса“, док се Република Српска налази пред „сложеним политичким, дипломатским и економским изазовима“.

Цицовић је истакао да тема трибине „није само питање спољне политике“, већ да се тиче и „политичке стабилности, институционалне снаге, економског развоја и очувања националног идентитета“. Он је поставио и кључна питања: „Да ли је у савременом свијету могуће водити самосталну и прагматичну политику без потпуног сврставања?“ и „гдје је граница између сарадње са великим силама и очувања политичке аутономије?“

Према његовим ријечима, „политика балансираних односа“, коју Република Српска води претходних година, показала се као „рационалан и одговоран приступ у сложеним међународним околностима“. Навео је да је, захваљујући таквој политици, као и „политичком искуству и дипломатској позицији руководства Републике Српске предвођеног Милорадом Додиком“, Српска успјела да „очува политичку стабилност, развија сарадњу и са Истоком и са Западом, те сачува своју дејтонску и уставну позицију“.

Он је нагласио да „ниједна политика не може бити успјешна без унутрашњег јединства и националне саборности“, те да је данас „више него икада потребна свијест о заједничким националним и државним интересима српског народа – и у Републици Српској и у Србији“.

Цицовић је поручио и да „идентитетска питања, као и уставна и међународна позиција Републике Српске, не смију бити предмет дневнополитичких сукоба и политичког надгорњавања“. Како је навео, политичка борба треба да постоји, али „простор за ту борбу треба тражити у економским темама, јачању институција, борби против корупције и унапређењу живота грађана“.

Он је указао да очување Републике Српске „није питање једне странке, једне генерације или једног политичког мандата, већ трајно национално и историјско питање“, због чега је неопходан „минимум националног и државног јединства“ када су у питању кључни интереси Републике Српске и српског народа.

Посебно је нагласио значај очувања „идентитета, културе, традиције, српског језика и ћириличног писма“, уз оцјену да „народ који изгуби свој културни и духовни темељ временом губи и политичку снагу“.

Говорећи о односима Републике Српске и Србије, Цицовић је навео да су они засновани на „специјалним и паралелним везама, заједничком културном простору и историјској повезаности“, те да представљају „важан фактор политичке стабилности, економског развоја и очувања националног идентитета српског народа са обје стране Дрине“.

На крају је поручио да је „можда и најважније питање“ очување „уставне и међународне позиције Републике Српске засноване на Дејтонском мировном споразуму“, те да је у времену „снажних геополитичких притисака и покушаја политичких реинтерпретација“ од пресудног значаја „очувати институционални капацитет, политичку стабилност и национално јединство као темеље опстанка и будућности Републике Српске“.

Ненад Кецмановић, политиколог, оцијенио је да је „балансирање између Истока и Запада“ не само српска политика него и „српска судбина“, јер су Срби „направили кућу на сред пута“. Према његовим ријечима, то је „лако рећи, али готово немогуће остварити“ у свијету у којем „велики веле: ако ниси с нама, онда си против нас“.

Он је навео да је „Додикова Српска близу том балансу“, али да се не налази ни у „Путиновој и Сијевој Евроазији“, ни у „Трамповој западној хемисфери“, већ у „европском дворишту, на путу у ЕУ“, уз оцјену да су „Срби европски народ“. Истовремено је истакао да је Европска унија, иако „географски најближа“, у политичком смислу „најдаља“, те да „утјеривање у унитарну БиХ угрожава њен опстанак“.

Говорећи о изборима у БиХ, навео је да би они требало да покажу „ко има легитимитет да заступа сваки од три народа“, уз процјене да ће побиједити „СДА, ХДЗ и СНСД“, али да је подједнако важно „колико убједљиво“, како би лидери могли да заступају интересе у „равноправном договору“.

Он је додао да се предсједник Србије Александар Вучић налази између различитих глобалних центара моћи, од Брисела до Пекинга и Вашингтона, што показује да „сваки раскорак у свесрпској спољној политици не иде у прилог националном јединству“.

Кецмановић је оцијенио да „не треба имати превелика очекивања“, јер Русија „има и важније националне и глобалне приоритете“, а САД и ЕУ ће такође водити сопствене интересе, због чега су могући „неочекивани компромиси“.

Закључио је да ће „бити сигурно боље за Српску“, али да „све сем разлаза биће продужење агоније немогуће државе“.

Дарко Танасковић, професор и бивши дипломата, оцијенио је да је „одавно уобичајено“ да се положај Србије одређује као простор „између истока и запада“, при чему је потиснут смисао мисли приписане Светом Сави да је „Србија Исток Западу и Запад Истоку“, односно да је она „и на истоку и на западу“.

Он је указао да се у посљедње вријеме све чешће износи теза, „на трагу хантингтоновске геополитичке парадигме“, да су неразумијевање и сукоби унутар БиХ, нарочито између „Срба/православних хришћана и Бошњака/муслимана“, суштински „цивилизацијски, а не политички“. Међутим, како је навео, „превласт политичког у односима између народа и држава“ довела је до тога да се цивилизацијска димензија односа у БиХ посматра „превасходно у политичким терминима“.

Танасковић је посебно нагласио да на српском језику „без додатних објашњења није могуће исказати разлику између цивилизацијског и геополитичког ‘истока’ и ‘запада’“. Подсјетио је да се у енглеском и другим европским језицима цивилизацијски Исток назива „Оријентом“, а Запад „Окцидентом“, док су у географском и геополитичком смислу то „East и West“.

Према његовим ријечима, „(гео)политички, Република Српска, а и Срби уопште, реално су између онога што се подразумева под истоком и западом“, док је цивилизацијска позиција „сложенија и противречнија“. Како је истакао, Срби, „иако темељно и несумњиво европски народ“, носе „Исток и Запад у себи (‘интегрални оријентализам’)“, те „никако нису у тој макро дихотомији јасно и оделито између њих“.

Он је оцијенио да из таквог положаја произлазе „одређене противречности и сужавање простора за животно и друштвено валоризовање потенцијалне компаративне предности тога цивилизацијског двојства“.

Говорећи о односима у БиХ, Танасковић је навео да се понашање већине становника БиХ „који припадају муслиманском цивилизацијском кругу“, политички према Србима исказује „као антагонистички“, иако би и они „по свему објективно могли да носе и Исток и Запад у себи“. Због тога се, како је рекао, „укида могућност сусретања“.

У завршници је навео да се Бошњаци жале како их српски политички дискурс „неоправдано своди на статус верске групе“, али да је то, према његовом тумачењу, „логична последица њиховог избора“ да изједначе „политичко и искључиво религијски схваћено и живљено цивилизацијско“.

Тиме, како је закључио, Бошњаци „неминовно Србе (а и Хрвате) не само политички, већ и цивилизацијски удаљавају од сваке идеје о изгледној перспективи складног заједничког живота на Истоку Запада и на Западу Истока“.

Александар Врањеш, амбасадор БиХ у Србији, изјавио је да је Брисел прекршио Споразум о стабилизацији и придруживању са БиХ и да је „вријеме да поставимо питање народима да ли желимо у такву ЕУ“, која, како је навео, „не поштује вољу ни Срба, ни Хрвата нити Бошњака“.

Врањеш је упозорио на „покушај постављања кукавичјег јајета из Брисела“ кроз текст Карла Билта и Волфганга Петрича у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ под насловом „ОХР треба затворити“.

Он је указао да су двојица бивших високих представника „веома опасно поставила тезу“ да би питање имовине, за које је Република Српска јасно рекла да о томе нема расправе, требало пренијети на поље европских интеграција, као и да „у новом приступу не смије постојати право Срба у БиХ на вето“.

„Билт и Петрич су схватили да су бонска овлашћења пресушила и да кроз условљавање за приступ ЕУ треба да наставе тамо гдје је Шмит стао“, оцијенио је Врањеш.

Геополитичар Миломир Степић је оцијенио да „глобална геополитичка динамика доноси темељно реструктурисање света“ и брзе промјене на регионалном плану, а да је Балкан, посебно БиХ, „упечатљив пример“ таквих процеса.

Он је навео да се Република Српска, послије периода „сваковрсног иживљавања Запада“, који се, како каже, „лажно представљао као ‘међународна заједница’“, као и дјеловања „донедавног изасланика“ који се „лажно представљао као ‘високи представник’“, сада „готово преко ноћи дочепала ‘зелене гране’“. Ипак, упозорио је да досадашње искуство налаже „максималну опрезност“, уз стрепњу због могуће цијене таквог „салта мортале“.

Говорећи о унутрашњим односима у БиХ, Степић је истакао да су „хрватски захтеви за трећим ентитетом“, укључујући и „картографску конкретизацију“, важан показатељ могућих будућих трансформација „немогуће државе“, па чак и њене деконструкције.

Према његовим ријечима, БиХ је „склепана у Дејтону“ и од почетка је имала „конструкцијску грешку“, због које „очигледно више не може да траје у новом геополитичком контексту“.

Зато сматра да Република Српска мора бити спремна на „распакивање Дејтона“ и да благовремено „артикулише своје интересе“, односно одреди услове под којима ће пристати на промене, „првенствено у смислу свог статуса и граница“.

Оцијенио је да би, у контексту евентуалног „распакивања Дејтона“, Република Српска „у првом реду“ требало да захтијева „поништавање постојања Брчко Дистрикта“ и обнову „територијалног континуитета прекинутог преварном арбитражом“. Према његовим ријечима, то представља „егзистенцијално питање“ Српске, уз став да би требало инкорпорирати и територије које је РС „војно држала током рата“.

Он је упозорио да такозвани „Гораждански ‘прст’ (panhandle)“ може угрозити „саобраћајну повезаност, безбедност, стабилност и територијалну компактност“ источног дијела Републике Српске.

Степић је такође навео да „две хрватске периклаве“ – оџачка и орашко-домаљевачка – представљају „транссавски мостобран Хрватске“ који би могао послужити као „одскочна даска“ за „пресецање ‘Коридора живота’“.

У случају рушења „дејтонске конструкције“, он сматра да би престао да важи однос „51% Федерацији БиХ и 49% Републици Српској“, као и да би Српска могла тражити повратак „најсрпскијих општина“ попут Дрвара, Грахова, Гламоча и Петровца, те дијелова Кључа, Санског Моста и Крупе.

Како је закључио, тиме би се спријечила „сама помисао политичког Сарајева“ о територијалним промјенама на штету Републике Српске.

Историчар Милош Ковић је навео да српска спољна политика има „веома давно дефинисане циљеве и методе“, као и да почива на „историјском искуству и традицијама“ које су „укорењене у средњем веку“, а да су од краја 18. и почетка 19. века добиле „јасније, савремене облике“ са обновом српских држава.

Он је истакао да од „првих помена српских архоната, или кнежева“ Срби настоје да „сами доносе своје одлуке и да обједине територије на којима живе у једно политичко тело“, од Јадрана до Саве, Дунава и Тимока, при чему се у њиховом „срцу налазе Босна и Херцеговина“.

Према његовим ријечима, „кичму српских земаља чине реке Дрина и Босна“, а „цела историја српског народа“ своди се на „две речи – ослобођење и уједињење“.

Ковић је навео да је циљ тих напора очување „специфичних, заветних предања, духовних и културних садржаја“, који су „наслеђени из средњег века“, а у новије време названи „светосављем“, чији је носилац и чувар „Српска православна црква“.

Он је подсјетио да је „југословенско искуство Срба донело другачије садржаје“, али да се са распадом Југославије види „повратак на ова три начела“.

Према његовој оцјени, њихово остварење је одувијек зависило од односа са „великим државама, какве су биле Византија, Угарска, Венеција“, те да Срби од 15. вијека живе „у систему Великих сила“.

Ковић је додао да су се са обновом држава у 19. вијеку обновиле и српске дипломатске традиције, које су се сводиле на „прилагођавање путева за постизање српских циљева интересима и политици Великих сила“.

Оцијенио је да је спољна политика Републике Српске показатељ како се може постићи да, уз благослов Русије, успостављате добре односе са САД.

„У овим историјским оквирима и контексту који намеће историјско искуство, Република Српска веома добро плива, а ово што се дешава у последње време је добра потврда“, каже Ковић.

Александар Павић, политиколог, истиче да је Република Српска као и цијела БиХ сада стиснута између новог поретка и старог неолибералног који се распада али је, попут рањене звијери, изузетно опасан.

Павић је оцијенио да је до доласка друге Трампове администрације, БиХ била безнадежни заточеник либерал-глобалистичког поретка, а да је Република Српска у лику њеног предсједника Додика препознала да се ради о цивилизацијском сукобу и дала безрезервну подршку Трампу.

„Република Српска је кроз лик председника Милорада Додика на време препознала раскол на Западу и јасно се сврстала. Свакоме је јасно да у овом неолибералном глобал поретку нема места за Србе ни Русе, као што нема места вери, идентитету, традицији. Није случајно што су Трамп и Путин препознали, Трамп види у Русији ближег савезника него у ЕУ. Још велико и отворено питање да ли ће ЕУ то да минира“, каже Павић.

Александар Раковић, историчар, рекао је да је Република Српска постала најзападнији православни простор и својеврсна тврђава, те да због тога њено јачање има осим националног и цивилизацијски значај.

„У прошлости је грчки народ био географски најзападнији на Сицилији и јужној Италији, а данас је то српски народ у Републици Српској иако су етнички почишћени донедавно западнији српски крајеви, истакао је Раковић.

Предраг Ћеранић, декан Факултета безбједносних наука Универзитета у Бањалуци, истакао је да је Република Српска успјела „нешто што је заиста вјештина“, односно да поред „доказаних пријатеља Русије и Кине“ успостави све боље односе са Трамповом администрацијом.

Он је навео да је „посада која управља овим малим бродом“ добро прочитала „навигацијске карте“ и да се креће „између опасности и прикривених, хибридних пријетњи“.

Осврћући се на улогу Запада, Ћеранић је упитао „гдје су у свему томе Европска унија и Велика Британија“, уз оцјену да би, у случају ескалације сукоба, „Европу поново захватио ратни пламен“, при чему би „Британци и Нијемци“ додатно доливали „уље на ватру“.

По његовој оцјени, у кључним глобалним разговорима учествују „најпозванији“, а то су „Си, Путин и Трамп“, док се поједини европски лидери „не доживљавају озбиљно“ у тим круговима.

Говорећи о глобалним односима, Ћеранић је оцијенио  да је Кина „постала мост, односно посредник“ у рјешавању глобалних криза.

Он је додао да ће „нових састанака бити“, али да то не значи да ће се проблеми у „Ормуском заливу, на Блиском истоку и у Украјини“ ускоро ријешити, иако је важно да о њима разговарају „компетентни и најважнији актери на свјетској сцени“.

Политички аналитичар Небојша Малић је на трибини поручио да Србе и Републику Српску не треба посматрати као „клацкалицу између Истока и Запада“, већ као простор „на тромеђи интереса великих сила“, при чему је као главни проблем означио „англо-бриселску Европу“.

Он је истакао да су Срби препознали „раскол између националистичке политике Доналда Трампа и либералног глобализма“, који је, по њему, „преместио своје седиште на ову страну Атлантика“, те да се свет данас може посматрати као сукоб „глобализма и партикуларизма“, уз оцену да је глобализам „опасна јерес“.

Малић сматра да Срби могу да сарађују са „Пекингом, Москвом и Вашингтоном“, док из Брисела и Лондона долази „несувисло кокодакање“, а проблем са њима описује као „нерешив“. Русија и Кина су, према њему, прихватиле српску самосталност у оквиру „мултиполарног света“, док је однос са САД и даље „повуци-потегни“.

Осврнуо се и на Европу, истичући раст популизма и могућност „извињења због сатанизације деведесетих“. Посебно је критиковао ОХР, уз тврдњу да је одлазак „лажног вицекраља Шмита“ удар за глобалисте и да је „бољи положај него икада“ за укидање протектората.

ЕУ је описао као економски и политички ослабљен систем који је „сама себи анти-реклама“, док је као највећи изазов навео однос са „бившим Србима“, уз став да би Русија и Кина могла да допринесу њиховој интеграцији кроз своја искуства.

„Ту би већу улогу могле да играју Русија и Кина, конкретно са својим искуствима интеграције ислама у неисламске политичке и друштвене системе, као живи докази нетачности главне Изетбеговићеве тезе из ‘Исламске декларације. Али о томе неком другом приликом“, закључио је Малић.

Снимак свих излагања на трибини можете погледати ОВДЈЕ.