Све о Српској | 25. јули 2024. године –

УСТАВНИ СУД БиХ КАО УСТАВОТВОРАЦ, СУДОКРАТИЈА И НАДВЛАСТ ПОСТАО ОЗБИЉАН ФАКТОР ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ

• Уставни суд БиХ нескривено својим одлукама иде у правцу преобликовања сложеног федералног државног уређења према унитарном. Неуставни и насилни трансфер надлежности са ентитета на БиХ, потврђени у Уставном суду БиХ, иду искључиво у правцу унитаризације
• Својим слободним дјеловањем постаје најјачи адут у рукама свих заговорника неке нове уставне стварности супротне дејтонском Уставу БиХ
• Тај рушилачки суд „тумачењем“ одваја конститутивност народа од територије, даје јој симболичан елемент плуралистичког друштва одузимајући кључну улогу народа и територије у федералном представљању, злоупотребљава одредницу о суверенитету, територијалном интегритету, политичкој независности и међународном субјективитету
• Тренутно фактичко дјеловање, без ентитетске попуне, даљим дјеловањем странаца, кршењем уставних надлежности, потпуним одсуством и легитимитета и легалитета, Уставни суд се претворио у орган самовлашћа са несагледивим посљедицама у правцу апсолутне негације функционисања свеукупног државноправног и политичког система БиХ
• Кључ спречавања даље разградње БиХ, налази се у повратку Уставног суда БиХ на изворну дејтонску надлежност, а доношење Закона о Уставном суду БиХ услов је уставноправне стабилизације, ако је уопште могуће исправити већ начињену штету

Аутор: Синиша КАРАН, професор уставног права

УСТАВНИ суд БиХ је тренутно антидејтонски, неуставан, непостојећи, самопрозвани, самозвани, просто – отуђени центар /све/моћи групе странаца и домаћих унитариста, оцијенио је професор уставног права Синиша Каран.

Осврнувши се на јучерашњу одлуку крњег Уставног суда БиХ о стављању ван снаге Изборног закона Републике Српске, Каран је у колумни за Новинску агнецију Републике Српске – Срну навео да питање функционисања и опстанка Федерације БиХ, питање уставноправне контроле федералних односа и расподјеле надлежности, стварање перцепције да је дејтонски Устав једно прелазно рјешење – постаје оквир суштинске промјене Устава де факто поступком ревизије Устава без промјене иједног слова.

Колумну професора Карана Срна преноси у цјелости:

Уставни суд БиХ се нашао у улози институције која ће то потврдити и провести својим „коначним и обавезујућим“ одлукама, чије непровођење је кривично санкционисано.

Уставни суд БиХ, умјесто да чува Устав, дао је себи за право да га тумачећи (по својим правилима) мијења, чинећи ревизију уставних норми језичким и општим тумачењем норми, као и тумачењем правно-политичког, унитарног миљеа, те уз помоћ међународних фактора.

Уставни суд БиХ својим одлукама битно мијења уставни положај ентитета у односу на БиХ. Истовремено је себи омогућио дјеловање које је ван домета и контроле ентитета који чине супстанцијално биће БиХ.

И умјесто да штити Устав БиХ, својим одлукама врши разградњу изворних уставних начела и ствара уставносудски оквир за неку нову унитарну државу, упуштајући се у оцјене политичке и дискреционе природе одлука државних органа, цјелисходности и сврсисходности тих одлука.

Уставни суд БиХ нема право да се се упушта у редистрибуцију надлежности све док та надлежност није у супротности са Уставом, јер он нема овлаштење за утврђивање друштвених односа и за оцјену и контролу законодавне политике.

Уставни суд БиХ не само да је изашао из оквира уставне надлежности, ушао у законодавну сферу, већ је дао ново тумачење свим уставним нормама. Тако је тај и такав уставни суд одредио да је Преамбула Устава са снагом нормативног дијела и на бази тог тумачење донио најтежу одлуку и потупо прекомпоновао договорене принципе преко одлуке о конститутивности народа на цијелој територији БиХ.

Тај рушилачки суд „тумачењем“ одваја конститутивност народа од територије, даје јој симболичан елемент плуралистичког друштва одузимајући кључну улогу народа и територије у федералном представљању, злоупотребљава одредницу о суверенитету, територијалном интегритету, политичкој независности и међународном субјективитету.

За Уставни суд су изборне јединице територијални, а не и етнички федерализам, успостављају равнотежу између грађанског и етничког и уводе их (мимо дејтонског споразума) у структуре државне власти, раздвајају етнос и територију, злоупотребљавају уставне норме о људским правима, састав БиХ (два ентитета и три конститутивна народа) представљају као преговарачку грешку, дају објашњене да је ентитет само територија, други административни дио локалне самоуправе.

За Уставни суд је све постало дискриминација што је етно-територијално (а што је једино дејтонска одредница и принцип), врше деетницијацију придјева српски, проглашавају „непријатељем“ грађанске државе.

Такође, дају тумачење да су све надлежности БиХ, а само неке делегиране нижим нивоима (ентитетима), игноришу позитивну енумерацију надлежности у корист ентитета, принцип супсидијарности тумаче једнозначно у корист заједничког нивоа, и велики број других неуставних и антидејтонских дјеловања.

Уставни суд не представља никакву „надвласт“, односно „надуставно“ тијело у односу на друге државне, посебно ентитетске органе (парламент, извршне органе и судове), да доноси одлуке ван овлаштења одређених Уставом.

Уставни суд ни у једном свом сегменту, због праксе коју је усвојио, није под друштвеном контролом ниједне институције власти на било ком нивоу. Својим слободним дјеловањем постаје најјачи адут у рукама свих заговорника неке нове уставне стварности супротне дејтонском Уставу БиХ.

Уставни суд БиХ нескривено својим одлукама иде у правцу преобликовања сложеног федералног државног уређења према унитарном. Неуставни и насилни трансфер надлежности са ентитета на БиХ, потврђени у Уставном суду БиХ, иду искључиво у правцу унитаризације.

Супротно континенталној правној школи централизоване судске контроле уставности и строгој примјени устава и уставних процедура, Уставни суд се понаша као амерички Врховни суд којим је у систему подјеле власти и прикривени законодавац.

Уставни суд БиХ, умјесто да на бази већ утврђених правила врши само примјену на појединачне случајеве (европско право), ради управо супротно – на бази појединих случајева одређује правила (прецедентно англосаксонско право).

Са широко постављеним надлежностима, избором и саставом Суда (три нису држављани БиХ и без судија из Републике Српске) свједочи о ограничењу суверености БиХ, али и о нескривеној унитаризацији и негацији конститутивног српског народа и ентитета.

Уништен је уставни принцип федералног представљања у Уставном суду БиХ. Устав БиХ, респектује принцип федералног представљања у Уставном суду БиХ на штету етничког, али ни то представљане нема заштиту у процесу доношења одлука простом већином (три странца и два Бошњака).

Уставни суд БиХ кроз уставни оквир „духа устава“, кроз призму унитарно-грађанске опције, правно тумачење по истом принципу, као и стварањем уставне праксе са циљем елиминације основног дејтонског уставног одређења БиХ као етно-грађанске сложене државе и ентитета као федералне јединице, незаустављиво води у правцу потпуне разградње бића и уставне структуре БиХ.

Тренутно фактичко дјеловање, без ентитетске попуне, даљим дјеловањем странаца, кршењем уставних надлежности, потпуним одсуством и легитимитета и легалитета, Уставни суд се претворио у орган самовлашћа са несагледивим посљедицама у правцу апсолутне негације функционисања свеукупног државноправног и политичког система БиХ.

Изградња позиције Уставног суда БиХ као уставотворца, дјеловањем као судократија и надвласт, постаје озбиљан фактор дестабилизације.

Дакле, кључ спречавања даље разградње БиХ, налази се у повратку Уставног суда БиХ на изворну дејтонску надлежност, а доношење Закона о Уставном суду БиХ услов је уставноправне стабилизације, ако је уопште могуће исправити већ начињену штету.