Излагање проф. др Милоша Ковачевића на званичном представљању 16. наступа Републике Српске на 69.Међународном београдском сајму књига –
Стил Ива Андрића књижевна је критика већ оцијенила као „савршен, у лингвистичком смислу бољи од језичког стандарда, од правописа, неподношљив у сопственој правилности, без сувишних ефеката и претерано ‘чист’ (‘класицистички’, рекли би филозофи)“ (Бошковић 2017:199). Једном ријечју, Андрићев језик и стил представљају врхунац српског књижевног језика и стила, будући да линија развоја нормативнога стила српскога језика и иде од Вука као зачетника до Андрића као његовог највећег остварења, као његовог врхунца (уп. Ковачевић 2014:100–118). „Андрићев језик је“, писао је Драгиша Живковић, вјероватно највећи од свих српских критичара, „ваљда најскладнији и најхармоничнији српски језик у нашем досадашњем прозном стварању, уметнички оплемењена сублимација његове интонације, која нас заноси још и данас у њеном изворно чистом и непрерађеном виду код Вука и Даничића, а који је – једном узлазном линијом од Вука и Даничића до Андрића – доспела код овог последњег до сложене уметничке оркестрације, која бруји и одзвања у нама додирујући и најтање струне нашег емоционално-мисаоног бића“ (Живковић 1962:99).
А на Вука као почетак српскога језика и стила – често је указивао и сам Андрић. Он је Вука сматрао једним од главних својих језичких узора: „Ја сам језик учио“, вели Андрић, „код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако!“ (Јандрић 1977: 149).
Чак у седам текстова Андрић говори о Вуку, с тим да је у шест од тих седам текстова, већ у наслову истакнуто Вуково име: „О Вуку као писцу“, „Вук, реформатор“, „Вуков пример“, „Вук и иностранство“, „Оптимизам Вука Караџића“ и „Три слике из живота Вука Караџића“ (Андрић 1981: 76–128). Седми Андрићев текст у коме он Вука има за „главног јунака“, иако његово име не истиче у наслову – носи за нашу анализу симптоматичан наслов „Нешто о стилу и језику“ (Андрић 1981а:33–49).
Вукову борбу за српски језик Андрић пореди са српским устанцима против Турака, тј. са „српском револуцијом“. Јер, „као што се у његовој Србији народ дигао просто ‘да бије Турке’, да би освојио власт у рођеној земљи, тако је и он кренуо да разгони славеносербске писатеље и да прибави власт народном језику као једином могућем основу истинске и савремене националне културе„[1] (Андрић 1987: 27). У тој својој борби, нагласиће Андрић, „као сваки реформатор, Вук је био и рушилац и градитељ, и више градитељ него рушилац, али је савременицима, нарочито у прво време, морала бити много више видљива рушилачка страна његовог потхвата“ (Андрић 1987: 26). А томе су понајбољи доказ чињенице да је у вријеме реформе Вук прије свега у Србији „био ‘сербског језика помрачитељ’. Неписмени али утицајни људи говорили су Вуку у лице да нико од Косова до тада није нанео толико штете и срамоте српском народу као он. И због скупљања српских песама са њим су, како он сам каже, спрдњу терали. Годинама је наилазио на отпоре и неразумевања“ (Андрић 1981а: 44–45).
Андрић ће рећи да најљепши споменик који Вуку можемо подићи „то су љубав и интересовање које ћемо посветити језику. Јер језик је, то сви знамо, жива снага са којом је везана не само култура него и само постојање једног народа. А питање језика – то је очигледно, али то треба стално понављати – није само ствар људи од науке и пера, српских и хрватских лингвиста и књижевника. Сви смо ми, без разлике, позвани да будемо творци и чувари језика, и сви ми, свесно или несвесно, утичемо на његов развитак, усавршавајући га или кварећи. А наша дужност је да чувамо оно што је Вук називао ‘чистота и сладост нашега језика’[2]. […] И са нашим се језиком, на његовом данашњем степену развитка, дешава исто што и са свима језицима света; и у њему се врши сталан процес стварања и растварања; он се мути и бистри, бистри и мути, троши се и крњи, али и расте обнављањем, богаћењем и превазилажењем сама себе.
Андрић, међутим, наглашава да није довољно само копирати Вука, јер опонашање нужно доводи до кризе, а „наша криза“ – вели Андрић – „састоји се у томе да на неки начин превазиђемо Вука оставши му верни [истицање – МК]. Наша криза у стилском погледу је у томе што је нама тај језик узак, што ми за нове појмове морамо тражити нове речи и нове стилске обрте, а да при том не изневеримо Вука, јер се са тог темеља, са те основе несумњиво силазити не сме, јер тамо даље настаје анархија и неред“ (Андрић 1981а:35). На том путу који подразумијева и вјерност Вуку и његово превазилажење, „наши писци“ – према Андрићевом мишљењу – „треба не само да су мајстори израза, него и чувари језика“ (Андрић 1986: 115). А „знање језика“ и „мајсторство израза“ у нераскидивој су, иманентној вези. Свако ко се у свом послу користи језиком, па био он књижевник или научник – језик мора познавати.
Очигледан симптом непознавања и „запостављања“ свога језика, по Андрићевом мишљењу, представља тако честа употреба страних ријечи. Андрић ће рећи да „у књижевности треба употребити страну реч само онда кад се без ње не може, а то би требало да бива ретко“ (Јандрић 1977:148), тако да не може да разумије „неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављали свој језик“; ту се посебно истичу књижевни критичари код којих се „разметање страним речима већ претвара у неукус“; али и телевизија, која се „још у колевци спајдашила са страним речима. Требаће доста времена и воље док се њени канали прочисте и од такве прљавштине“ (Јандрић 1977: 149, 59, 83). За Андрића је непотребна употреба страних ријечи одраз некултуре једног народа, јер „по томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити култура једног народа“ (Јандрић 1977: 149).
Андрић није био за изразно онеобичајење, или друкчије речено Андрић није за употребу стилематичних језичких јединица, јер је, по његовом мишљењу, „јасно да хладно проучавање речника, све тражење, измишљање и комбиновање необичних речи и не воде ничему и да и највећа вештина у том послу не даје уметничко дело него, у најбољем случају, куриозан опит“ (Андрић 1981а: 64). Зато и „изузетни ефекти, ако се сувише понављају, постају сметња; сва се пажња читаочева усредсреди на њих“ (Андрић 2005: 324–325).
Андрићев пут је био пут стилогене нaдоградње народног и Вуков(ск)ог језика: да се познате и структурно ничим неонеобичајене јединице српскога језика (лексеме, синтагме, фраземе, реченице) доведу у друкчије комбинације, да им се прошири значење, да добију „нову улогу“, да својом познатошћу зазвуче непознато.
Много више но о језику, Андрић је, различитим поводима, говорио о стилу, увијек наглашавајући да је за постојање доброг стила нужан услов добро познавање језика, јер „тежња за савршенством изражајне форме за нас је служба садржини. А добро вршити ту службу, то јест јасно изразити своју мисао или своје осећање, ми можемо само онда ако смо савладали језик којим пишемо и стилски израз тога језика“ (Андрић 1981а:42). И управо се онај Андрићев захтјев за превазилажење Вука, а да се притом Вук не изневјери – тиче прије свега стилске надоградње Вуковог језика.
„Тежња доброг писца“– вели Андрић – „треба да буде убедљив стил, а најубедљивији је једноставан стил. А Крилов је говорио: треба писати тако да речима буде тесно, а мислима пространо. Ту мисао он је одмах објаснио додавши: да реченицу треба глачати док не престане да буде досадна“ (Андрић 1981а: 39).
Кондензовање, „глачање“, „збијање“ реченице, по Андрићевом мишљењу, основни је поступак на путу ка добром стилу, с тим да је циљ кондензовања да се са што мањим бројем језичких јединица постигне што већи комуникативни учинак, или на поетски језик преведено, што богатија поетска информација. Тако ће Андрић у „Белешкама за писца“ као савјет писцима написати: „Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену ‘носивост’, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете“(Андрић 1981: 60).
Добрим стилом не може се, по Андрићевом мишљењу, сматрати, без обзира на степен „глачања“ и „збијања“ реченице, „стил који је сврха сам себи“. Наиме, „то глачање мора да има своју меру и не треба да буде претерано, манијачко, само себи сврха“ (Андрић 1981: 42–43). Друкчије речено, треба „не бити сувише ревностан ни доследан у том раду на стилу, јер треба знати да, невиђена и скривена, увек вреба на нас велика опасност да наш стил постане сврха сам себи, а затим да га наша самодопадност и наше самозадовољство упрегну у службу својих тиранских ћуди и прохтева. А то, то је већ болест, болест и крај уметности и уметничког стварања, и то болест коју приметимо тек кад је узела сувише маха.“ (Андрић 2005: 324).
Доброга стила, темељно је стилско Андрићевео начело, нема без хармоније израза и садржаја. „Нема стила без садржине. Не постоји и не може постојати оно о чему се некад говорило, чак и у уџбеницима писало, такозвани добар стилист који сем стила нема ништа друго, добар стил са ниским или никаквим садржајем. Стил је само видљив или, ако хоћете, чујан део наше мисли или нашег осећања. Без мисли и осећања, нема стила, јер се гомила речи која личи на ниску празних прапораца не може ни звати стил. […] Tежња за савршенством изражајне форме за нас је служба садржини. А добро вршити ту службу, то јест јасно изразити своју мисао или своје осећање, ми можемо само онда ако смо савладали језик којим пишемо и стилски израз тога језика“ (Андрић 1981: 40, 42).
На питања „где да се учимо добром стилу? Како да радимо на њему?“ Андрић одговара да се „учити треба, то је јасно, у народној књижевности, у старих писаца [никад не заборављајући Вука – МК]“ (Андрић 1981: 43–44).
Основ доброме стилу треба прије свега да буде народни језик, јер „народни језик, стихијски снажан а осетљив и прецизан као најфинији апарат, ради непрестано, решета, меље, мрви, одбацује оно што није за њега, а меси, глача и дотерује оно што задржи. Законе тога реда тешко је пратити(….) Тако настају нове речи, лепе и снажне или необичне и ружне, али потребне и логичне по невидљивој потреби и несхватљивој логици народног обележавања и ‘иментовања’ ствари, људи и појава“ (Андрић 1986: 60).
Добра потврду наведеном мишљењу јесте Андрићево запажање како се ти „народни закони“, та „психа народна“ очитују и у начину прихватања одређених страних ријечи, њиховог прилагођавања домаћим „потребама“, какав је случај са ријечима „за извесне радње и поступке са негативним и тешким значењем“, гдје над домаћом ријечју као дисфемизмом предност у народном језику добија конкурентна страна ријеч, али као еуфемизам, укорјењујући се и стичући на тај начин „право грађанства“ у нашем језику: „У нас је“ – вели Андрић – „постојала реч крематоријум и пре него што је таква установа уведена и њена зграда саграђена, и пре него је ико био спаљен, јер је давно већ прешла границу земље са штампом и науком. Не сећам се да сам икад чуо глагол који означава акт спаљивања (cremare). Сада кад у Београду постоји крематоријум и почиње све више да се употребљава, чујете све чешће да је неко кремиран. Занимљиво је да нико не каже, ни у говору ни у штампи, спаљен. Изгледа да за извесне радње и поступке са негативним и тешким значењем наши људи употребљавају пре стране речи него своје. (На пример: проституисати се, абортирати, ексцес, коитус и слично.)“ (Андрић 2005: 326).
Зато је потребно добро познавати народни језик и његове „законе“, и тих се закона држати. У супротном долази се до кварења народног језика, какво Андрић уочава код значења ријечи „битисати“: „реч битисати не значи ово што јој данас приписују: егзистенцију, постојање, већ крај, смрт, завршетак. Код Шкаљића она значи: умријети, нестати. Настала је од турске речи битмек. Њена права употреба сачувана је у народу: ‘И та миса битиса, оста Мате некрштен!’ Политичари и филозофи искварили су ову реч давши јој значење које јој не пристаје“(Јандрић 1977: 137–138).
Иако би се по фреквенцији употребе у Андрићевим „стилским“ написима могло закључити да је за њега ријеч упоришни језичко-стилски термин, ипак ријеч такав статус у Андрићевом виђењу стила нема – него тај статус од ријечи преузима реченица. Уосталом, то и сам Андрић наглашава: „За нас писце је“ – вели Андрић – „пресуднија реченица од речи“ [истицање – МК]. Не верујем да је богзна како препоручљиво хватати се по сву ноћ за главу и тражити ону такозвану ‘јаку’ реч која је кадра да понесе цео терет реченице. Не верујем да постоје такве речи. Боље је у том случају задовољити се неком другом речју, јер терет је на реченици, а не само на једној речи. То је отприлике као у спорту: цео тим мора да игра, а не само појединац“ (Јандрић 1977: 273). „Вештина је пишчева да употреби праву реч на правом месту, а то је у писању најмучније постићи“ (Јандрић 1977: 150), јер „речи навиру као рој пчела, а ви морате бити стрпљиви и међу хиљадама тражити матицу – ону праву реч; кад сте њу пронашли – и остале ће заузети смеран лет и стремиће ка наумљеном циљу“ (Јандрић 1977:26).Друкчијеречено, „језик је као река: све притоке се сливају у једно корито. Зато сам противник формуле коју је наметнула књижевна критика: свој језик. У питању је начин употребе и размештаја речи, а то је нешто друго“ (Јандрић 1977: 344).
То теоријско начело о стилској супремацији реченице над ријечју једна је од најдоминантнијих црта самог Андрићевог стила.
Андрићев рад на стилу при читању Андрићевих дјела остаје готово непримјетан, јер се Андрићев језик и стил доимају врло обичним и једноставним. Међутим, више је него јасно да иако „пише како дише човек, како му куца срце и струји крвоток: спонтано, конкретно, непосредно, органски“, и Андрић „зна за ‘трикове’ и зна за јадац – без њих се не може ни код Толстоја и они су и потребни – али је таква врста инструментаријума у његовим операцијама и поступцима тако употребљена да се та ‘умешност’ никада не осећа. И та је умешност преобраћена у уметност“ (Лазаревић 1962: 334).
А то потврђује и сам Андрић сљедећом мишљу, које без сумње изражава суштину.
читаве Андрићеве поетике књижевног језике, мишљу да „нема те речи која је без везе са животом, као што нема биљке без подлоге која је храни. Значи да треба бити близак људима и њиховом животу, слушати њихов говор, упијати га у себе, размишљати о њему, живети са њим као брат са братом. И тада ћемо моћи постићи оно што треба, тј. да људима њиховим и познатим језиком кажемо нашу и нову уметничку истину„, с тим да морамо бити свјесни да „речима нема краја, као ни нашој страсној борби с речима и за реч, ни нашем доживотном тражењу плодне и стваралачке речи. А то је она која долазећи од живих људи и људских дела али и људских снова и жеља, и прошавши кроз призму уметничког духа, постаје (у срећном случају) уметничко дело[курзивно истицање – МК] (Андрић 1981а: 64–65).
Сам Андрић је верзално истакао упоришне појмове свог исказа, који посматрани ван контекста имају готово антонимско значење: ЊИХОВ – НАШ; ПОЗНАТ – НОВ. Иако дати као антоними, ти појмови у датоме контексту ближи су синонимном значењу. Они, међутим, нису ни антонимни ни синонимни, него блискозначни, са значајном семантичком диференцијацијом. Јер, „њихов и познати“ народни језик као такав није употријебљен у „умјетничком дјелу“, него је прошао „кроз призму умјетничког духа“, која је својеврстан стилистички процес прерастања „људских дела“ у „уметничко дело“. Так, како би Андрић рекао у „срећном случају“ – тај процес за резултат има књижевно умјетничко дјело. Тим процесом заправо се народни („њихов и познати језик“) преводи у поетски језик („наш и нов“), или друкчије речено: тим процесом (проласком „кроз призму уметничког духа“) комуникативна функција народног као књижевног језика преводи се у поетску функцију језика књижевности. То је тај пут који омогућава да истовремено превазиђемо Вука, и да му останемо вјерни. Андрић тако не сматра да се у књижевности употребљава „сирови“ народни као књижевни језик – него искључиво језик који је добијен процесом „проласка кроз призму уметничког духа“, а то је поетски језик као језик књижевности, чија је тек подлога народни као књижевни или стандардни језик. (О односу књижевног језика и језика књижевности в. опширно у Ковачевић 2017: 45–67).
Суштину своје „поетике књижевног језика“ као „језика књижевности“ најбоље је изразио сам Андрић сљедећом максимом, у којој ријеч поезија треба читати у значењу ријечи књижевност, а ријеч пјесник у значењу ријечи књижевник: „Највећи ефекат“ – вели Андрић – „постизава се у поезији кад песнику пође за руком да читаоца изненади нечим познатим“ (Андрић 2005: 322). Дата је мисао заиста најсуштаственија дефиниција Андрићевог виђења суштине књижевног стила, али и језика књижевности уопште.
И као што нас Андрић, у сваком новом и новом читању изненађује познатим, јер нам се чини, али само чини, да бисмо и ми могли тако писати, тако се и ја надам да сам вас овдје, иако сте о готово свему што сам о Андрићу говорио засигурно знали ‒ ипак тим познатим у понечему изненадио. А ако није тако ‒ ту је Сајам да нас изненади све новим и новим књижевноумјетничким достигнућима, којима је један од приоритетних циљева да сустигну Андрића. Али тај циљ тешко да је достижан ‒ јер Андрић је у језику и стилу један и јединствен, па самим тим и тешко, врло тешко достижан!
ЛИТЕРАТУРА
Андрић 1981: Ivo Andrić, Umetnik i njegovo delo, Sabrana djela Ive Andrića, Knjiga trinaesta, Sarajevo: Udruženi izdavači (Svjetlost Sarajevo, Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Državna založba Slovenije Ljubljana, Misla Skopje, Pobjeda Titograd).
Андрић 1981а: Ivo Andrić, Istorija i legenda, Sabrana djela Ive Andrića, Knjiga dvanaesta, Sarajevo: Udruženi izdavači (Svjetlost Sarajevo, Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Državna založba Slovenije Ljubljana, Misla Skopje, Pobjeda Titograd).
Андрић 1986: Андрићев азбучник: искуства, запажања и мисли, изабрао и саставио Слободан Глумац, Нови Сад: Матица српска.
Андрић 1987: Вуку Андрић, приредио Милан Ђоковић, Београд: Задужбина Иве Андрића.
Андрић 2005: Иво Андрић, Знакови поред пута, тематизовао Радоман Рацо Станишић, Подгорица: Фондација „Радоман Рацо Станишић“.
Бошковић 2017: Драган Бошковић, Грађанскакултура, нарација, филм, модернизам, жеља: Андрић и МирЈам, Књижевна историја, XLIX/162, Београд, 197–209.
Живковић 1962: Драгиша Живковић, Епски и лирски стил Ива Андрића, у: Иво Андрић, уредник Војислав Ђурић, Београд: Институт за теорију књижевности и уметности, 81–103.
Јандрић 1977: Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968–1975, Београд: СКЗ.
Ковачевић 2014: Милош Ковачевић, Андрићев језик и стил – врхунац Вуковог стила и језика, Вук Стефановић Караџић и Иво Андрић или Иво Андрић на Вуковом путу, уредник Станислава Андрић, Херцег Нови: СКПД Просвјета, 100–118.
Ковачевић 2017: Милош Ковачевић, Српски књижевни језик и језик књижевности, Српски језик под лупом науке, Београд: Завод за уџбенике, 45–67.
Лазаревић 1962: Бранко Лазаревић, Андрићев комплекс, у: Иво Андрић, уредник Војислав Ђурић, Београд: Институт за теорију књижевности и уметности, 331–334.
Маретић 1899: Томо Маретић, Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика, Загреб.
(Бесједана представљању репрезентативног наступаРепублике Српсеа на 69. Међународном београдском сајму књига 26. 10. 2026.)
[1]Истицање у цитату је накнадно, наше– МК.
[2]Чистота језика, то је заправо језичка правилност – то је употреба књижевнога као народнога језика кристализованог Вуковим критеријумом „опћене правилности“. „Сладост“ је пак оно што Т. Маретић (1899:672-673) назива „љепотом стила“, а односи се прије свега на захтјев да „штогод пишеш, нека не буде несклапно“.